Ćošak za ćafire

[Lebowski]

[Lebowski]

[Lebowski]

[Lebowski]

[ytube][/ytube]

[Lebowski]

Zašto sam ateista

Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor. Ljudima koji veruju u boga nije potreban dokaz da on postoji, i sigurno ne žele da čuju dokaze da on ne postoji. Zadovoljni su onim u šta veruju. Izgovaraju fraze „to je za mene istina“, i „takva je vera“. I pored toga, ja im nudim logičan odgovor, jer verujem da je neučtivo i povlađivački ne biti iskren. Zato je ironično da rečenica „Ne verujem u boga zato što ne postoji apsolutno nijedan naučni dokaz o njegovom postojanju, a na osnovu svega što sam saznao, sama definicija boga je logički nemoguća u poznatom univerzumu“, zvuči i neučtivo i povlađivački.

Arogancija je česta optužba protiv ateista. Ona mi deluje posebno nepravedno. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima – dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograđuju. Ne vređa se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija. Kada bi to bio slučaj, ne biste dobijali inekcije penicilina, već biste stavili pijavicu na kožu i pomolili se bogu. Kolika god da vam je vera, ona ne može biti delotvornija od medicine. Vi možete da kažete „na mene deluje“, ali to je slučaj i sa placebom. Hoću da kažem da bog ne postoji. Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali to što u nešto verujete ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imate svoje činjenice.

Zašto ne verujem u boga? Ili još bolje, zašto vi u njega verujete? Pa valjda teret dokazivanja pada na onoga ko veruje? Vi ste sve ovo započeli. Kada bih vam prišao i rekao vam „Zašto ne verujete da ja mogu da letim?“, odgovor bi bio „A zašto bih vam verovao?“ Onda bih ja rekao „Zato što je to stvar vere.“ Kada bih vam nakon toga rekao „Dokažite da ne mogu da letim. Eto, vidite da ne možete da dokažete?“, vi biste se verovatno okrenuli i otišli, možda pozvali obezbeđenje, ili biste me izbacili kroz prozor i prodrali se: „Sad leti, ludaku jedan.“

Pitanje duhovnosti je odvojeno od pitanja religije. Kao ateista, ne vidim ničeg „lošeg“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Ali bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija, sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takođe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji bog, ja sam taj bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. (Nemoj nikoga da ubiješ se ne pominje do broja 6).

Kada god se sretem sa nekim ko sa ovakvim prezirom gleda na moj nedostatak vere u boga, ja mu kažem „Takvim me je bog napravio.“

Ali za šta u stvari optužuju ateiste?

Definicija boga u rečniku kaže da je on „natprirodni stvaralac i nadzornik univerzuma“. U ovu definiciju spadaju sva božanstva, boginje i natprirodna bića. Od početka pisane istorije pre oko 6.000 godina, kada je sumerska civilizacija izmislila pismo, istoričari su popisali više od 3.700 natprirodnih bića, od kojih se 2.870 mogu smatrati božanstvima.

Sledeći put kad mi neko kaže da veruje u boga, ja ću da ga pitam „Stvarno, a kog tačno? Zevsa? Hada? Jupitera? Marsa? Odina? Tora? Krišnu? Višnu? Ra?...“ Ako on kaže „Samo u boga. Verujem u jednog boga“, skrenuću mu pažnju da je onda skoro u istoj meri ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2.870 bogova, a on u 2.869.

Nekada sam i ja verovao u boga, onog hrišćanskog.

Voleo sam Isusa. On je bio moj heroj. Više nego pop zvezde. Više nego fudbaleri. Više nego bog. Bog je po definiciji bio sveznajući i savršen. Isus je bio čovek. On je morao da se trudi. Bio je izložen iskušenjima, ali je uspeo da pobedi greh. Bio je hrabar i imao je integritet. Ali je on bio moj heroj, jer je bio dobar. I bio je dobar prema svakome. Nije popustio pod pritiskom svojih savremenika, pred tiranijom ili okrutnošću. Nije ga zanimalo ko ste vi. On vas je jednostavno voleo. Kakav tip. Želeo sam da budem baš kao on.

Jednoga dana, kada sam imao osam godina, sedeo sam za stolom i crtao raspeće za domaći zadatak iz veronauke. Voleo sam i umetnost. I prirodu. Voleo sam činjenicu da je bog stvorio sve životinje. One su takođe bile savršene. Bezuslovno lepe. Bio je to jedan očaravajući svet.

Živeo sam u siromašnom, radničkom naselju Riding, šezdesetak kilometara zapadno od Londona. Moj otac je bio fizički radnik, a majka domaćica. Nikada me nije bilo sramota siromaštva. Siromaštvo je bilo nešto skoro plemenito. Sem toga, svi ljudi koje sam znao živeli su u istim uslovima, a ja sam imao sve što mi je bilo potrebno. Škola je bila besplatna. Moja odeća je bila jeftina, ali uvek čista i opeglana. I mama je uvek kuvala. Kuvala je i toga dana kada sam crtao raspeće.

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina. Bio je vrlo pametan, ali i drzak. Na sve je imao komentar i zato je upadao u nevolje. Ja sam bio dobar dečko. Išao sam u crkvu i verovao u boga – kakvo olakšanje za jednu majku iz radničke klase. Tamo gde sam ja odrastao, majke nisu išle tako daleko da se nadaju da će njihova deca izrasti u doktore. One su se samo nadale da njihova deca neće završiti u zatvoru. Znači, odgajite ih tako da veruju u boga i biće dobri i poštovaće zakon. To je savršen sistem. Skoro savršen. 75% Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani, 75% zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani. 10% Amerikanaca su ateisti, 0.2% zatvorenika su ateisti.

Ali nema veze. Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji. Ako me je majka lagala o bogu, da li me je lagala i o Deda Mrazu. Da, naravno, ali koga je za to briga? Pokloni su i dalje pristizali. A isto je bilo i sa poklonima moga novostečenoga ateizma. Poklonima istine, nauke, prirode. To je istinska lepota ovog sveta. Učio sam o evoluciji – teoriji koja je toliko jednostavna da je samo najveći engleski genije mogao da je smisli. Evolucija biljaka, životinja i nas – sa maštom, slobodnom voljom, ljubavlju, humorom. Više mi nije potreban razlog za moje postojanje, već samo razlog da živim. A mašta, slobodna volja, ljubav, humor, zabava, muzika, sport, pivo i pica su dovoljno dobri razlozi.

Ali živeti pošten život – za to vam je potrebna istina. To je još jedna stvar koju sam naučio toga dana. Istina, koliko god da je šokantna ili neugodna, na kraju vodi do oslobađanja i dostojanstva.

Šta pitanje „Zašto ne veruješ u boga“ stvarno znači? Mislim da kada neko postavi ovo pitanje, on u stvari preispituje svoju veru. Na neki način, on pita „Šta tebe čini tako posebnim?“ „Kako to da tebi nije ispran mozak kao svima nama?“ „Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja budala i da neću ići u raj, j--- se!“ Hajde da budemo iskreni – da samo jedan čovek veruje u boga, ljudi bi ga smatrali prilično čudnim. Ali zbog toga što je vera u boga veoma popularna, to je prihvaćeno. A zašto je vera u boga tolika popularna? Odgovor je očigledan. U pitanju je vrlo privlačna ponuda. Veruj u mene i živećeš večno. Još jednom ponavljam – da je u pitanju isključivo duhovnost, sve bi bilo u redu.

„Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrađen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina: „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“

Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri.

[Lebowski]

[Lebowski]

[Julia-Klara]

uh...sto bi rekla sefica "golemo"

[gospođa Brams]

[Mala_Mu]

[Lebowski]

[Lebowski]

[Lebowski]

[ytube][/ytube]

[DocSportello]

Smijel se ovde sovat bog

[Lebowski]

[Lebowski]

[Lebowski]

[ytube][/ytube]

[Lebowski]

[Lebowski]

Sa jednog od trenutno najpopularnijih portala za proevropsku islamsku omladinu...



Poslanikova medicina: Zašto je jedenje prstima zdravije?


Općenito jedenje rukama prešućeno je pizzi, hamburgerima i malenim, zar ne? U nekim drugim zemljama naročito Indiji, većini Afrike i Bliskog istoka, jesti rukama je prikladno i zapravo dokazano da je zdravije.

Kako je zdravije?

‘Primitivno’ jedenje rukama i oblizivanje prstiju može biti zdravije i korisnije u nekim situacijama, a također može spriječiti i određene bolesti, piše internet stranica Healthier way of life.

Većina osoba koja jede brzo ima veće šanse za dijabetes tipa 2. S obzirom na činjenicu da jedenje kašikom i viljuškom ubrzava sam proces jedenja, nego kada se hrana jede rukama, očito je bolje jesti ‘nepristojno’ kad god je to moguće.

Ne samo što možete uzeti prstima jedan komadić hrane ili dva, za razliku od pet ili šest koje ćete pokupiti sa viljuškom/kašikom, već ćete jesti i sporije, poput zalogaja.

Stručnjaci navode da jedenje rukama upošljava sva čula. Korištenje pribora može postati mehaničko, gdje osoba jede bez razmišljanja jer ne postoji fizički kontakt sa hranom prije nego što dodirne usne. Kada dotaknemo hranu rukama, odmah se automatski na nju obraća veća pažnja, kako ćemo je uhvatiti, koja je temperatura, koliko možemo uzeti, kako ruke postaviti da bismo je zadržati. Pojedini ovaj način nazivaju ‘iskonsko jedenje’ jer se na ovaj način jelo prije nego što su ljudi smjestili pribor u svoje ruke kako bi jeli.

Zašto koristimo pribor?

Vjerovatno iz navike. Još kao maloj djeci u ruke su nam stavljene male viljuške i kašike i očekivalo se od nas da usavršimo ubadanje, zahvatanje i balansiranje čak iako nam je znatno zgodnije i praktičnije bilo da koristimo vlastite ruke. Vremenom smo se navikli. Prirodni instikt uzimanja hrane rukama se na kraju ugasila kao što smo i bolje ovladali korištenjem pribora.

Poboljšava probavu

Veoma je dobro znati da nakon što operemo ruke kako bi se oslobodili bakterija, određene tzv. korisne bakterije ostaju na njima, koje su rješenje za one štetne koje se nalaze unutar tijela i dobro ih je unijeti unutar tijela, a to se dešava kada jedemo prstima..

U međuvremenu, mozak dobija signale od nervnih završetaka o vrsti hrane, da li je topla ili hladna, čvrsta ili mehka, tako da priprema probavne organe za nju.

Sprječava prejedanje

Pojedini koji jedu rukama su vitkiji jer ne jedu previše. Problem pretilosti kod djece se može lagahno riješiti ukoliko im roditelji dopuste da jedu rukama.

Najsigurniji način da ostanete u formi

Oni koji jedu dok nešto rade pojedu znatno više hrane od onih koji jednostavno sjede za stolom i samo jedu.

Kada jedete sa obje ruke, ne možete učiniti ništa drugo, jer su ili masne ili zauzete. Na taj način koncentrisani ste na sami obrok i proces jedenja, tako da ćete i primijetiti koliko ste pojeli i kada je vrijeme da se zaustavite, pišu na stranici.

Praksa Poslanika islama, s.a.v.s, bila je da jede s tri prsta desne ruke i to: palcem, kažiprstom i srednjim prstom a nakon jela, oblizao bi prste, prije nego ih je oprao.

Ka’b b. Malik, r.a, kaže: Vidio sam Allahovog Poslanika, s.a.v.s, kako jede s tri prsta, pa kada je završio, oblizao ih je.

Ibn Abbas, r.a, prenosi da je Vjerovjesnik, s.a.v.s, rekao: Kada neko od vas završi sa jelom, neka prste ne briše, dok ih ne obliže.

Vjerovjesnik, s.a.v.s, to povezuje s bereketom u hrani, pa u predaji Džabira, r.a, stoji da je Allahov Poslanik, s.a.v.s, naredio oblizivanje prsta i potiranje posude iz koje smo jeli, potcrtavši: Vi ne znate u čemu je bereket!

[Mutevelija]

Šta je smiješno u Islamu je dosta pažnje posvećeno nimetima, Božijim blagodatima pa tako i hrani.
Sam Poslanik je postio i stavljao 2 kamena na stomak.